Ceh zelene tranzicije 27 milijardi evra: Nova EU taksa već pogađa srpske izvoznike, a kazne će se tek meriti u stotinama miliona
Energetska tranzicija je ključna za budućnost Srbije jer se suočavamo se zastarelim energetskim sistemima i manjkom sredstava za njihovu modernizaciju. Izazovi su veliki jer za dekarbonizaciju, u okviru Zelene agende i obezbeđivanja energetske sigurnosti, u narednih desetak godina potrebno je oko 27 milijardi evra investicija, što otvara pitanje kako i odakle obezbediti taj novac.
Tako bar stoji u zvaničnoj proceni koja je navedena u Predlogu Strategije zaštite životne sredine do 2033. godine, ali je pitanje koliki će ceh na kraju ove tranzicije ka zelenoj energiji platiti građani Srbije, jer se procenjuje da bi do 2050. godine mogao biti značajno veći.
Situaciju dodatno komplikuje CBAM, novi EU mehanizam za naplatu emisija ugljen-dioksida, koji je za pojedine srpske kompanije stupio na snagu 1. janura 2026. godine. Ova taksa zahteva da uvoznici u EU plaćaju ugljenik koji je sadržan u proizvodima kao što su čelik, gvožđe,cement, aluminijum, đubriva i električna energija, što direktno pogađa izvoznike iz Srbije. Za one koji ne znaju CBAM je nastao kao dopuna politike Brisela u borbi protiv klimatskih promena,sistema trgovine emisijama EU (EU ETS), koji funkcioniše tako što se svake godine određuje maksimalna količina emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG) za određene privredne sektore.
Sve košta
Sve to je deo klimatskih promena, koje industriju Srbije “teraju” na brzu dekarbonizaciju, prelazak sa uglja na zelene izvore energije i prilagođavanje ekstremnim vremenskim uslovima (suše, poplave) kako bi se izbegli gubici koji bi mogli smanjiti BDP za preko 15 odsto do do 2050. U tom kontekstu očekuje se zatvaranje termoelektrana, modernizacija toplotnih sistema i uvođenje strogih ekoloških standarda, posebno zbog usklađivanja sa EU regulativom.
Sve to košta jer usklađivanje sa EU regulativom u dekarbonizaciji traži smanjenje emisije gasova staklene bašte. Tako je po Nacionalno utvrđenom doprinosu – NDC 3.0., koji je usvojen 2025. godine, predviđeno smanjenje ove emisije do 2035., u odnosu na 1990. godinu, za 40,1 odsto, čime je Srbija ponovo povećala klimatsku ambiciju. Da li će ta ambicija biti ostvarena, neizvesno je ali ono što je izvesno to je da one prethodne, nisu ohrabrujući.
– Srbija dekarbonizaciji nije davala dovoljno značaj pa smo od 2010 do 2023. godine smanjili emisije za 3-4 posto, što ukazuje da preuzete obaveze ne možemo da ispunimo do 2030. godine, za koju je predviđeno 33 posto- navodi se u analizi Fiskalnog saveta iz oktobra 2025. godine.
U toj istoj analizi se kaže i koliko će dekarbonizacija koštati kompanije, da li je država spremna regulatorno i institucionalno da im pomogne, kakvu ulogu imaju alternativna goriva i energetska efikasnost.
– U 2026. ukupan trošak za CBAM takse intenzivne industrije biće oko 45 miliona evra, ali ako se ne smanji emisija gasova investicijama, taj trošak bi do 2030. godine mogao da poraste na 150 do 200 miliona evra. Pri tom procenjen trošak CBAM-a za izvoz struje biće 200 do 300 miliona evra godišnje do 2030. godine- navodi Fiskalni savet.
Zbog ovakvih procena neminovno je da država pored regulative ,nađe način da se izbegne šteta ali i ubrza ekonomski potencijal kao i ekološka korist. Jer, klimatske promene donose duboku transformaciju srpske industrije kroz tri ključna kanala, direktne ekonomske gubitke usled ekstrema, regulatorni pritisak EU, CBAM i neophodnu energetsku tranziciju. U tom procesu sektori pod najvećim udarom su poljoprivreda, energetika i energetski intenzivna industrija.
Poljoprivreda najranjivija
Kada je reč o poljoprivredi, koja je najranjiviji deo klimatskih promena, procenjuje se da su ekstremne vremenske prilike od 2000. godine nanele štetu veću od 12 milijardi evra. U ovoj grupi je i energetika gde je glavni problem proizvodnje struje iz lignita zbog čega skoro 80 posto nacionalnih emisija GHG potiče iz ovog sektora. Takva situacija ne opterećuje samo EPS već i preduzeća koja koriste tu struju. Taj problemu,posle uvođenja CBAM-a,posebno je izražen u energetski intenzivnoj industrija poput proizvodnje cementa, gvožđa, čelika. aluminijuma, đubriva.
Zato kompanije iz ovih oblasti traže način da svoju tehnologiju prilagode evropskim standardima uključujući i onu vezanu za proizvdnju sopstvene energije, koja je uslov za dekarbonizaciju. Jedan od načina je i korošćenje alternativnih goriva, kao i zemlje EU,koja direktno smanjuju emisiju ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova od sagorevanja fosilnih goriva.
Prelazak na to gorivo je ekološki i ekonomski prihvatljivije, posebno ako se za energiju koristi RDF(gorivo dobijeno preradom otpada) čije korišćenje godišnje raste i do 50 posto u nekim zemljama EU.
Ovakav put dekarbonizacije nije jeftin i ako država ne samo regulatorno već i materijalno,ne pomogne ove kompanije u promeni tehnologije, to će, pored CBAM-a, biti značajni finansijski izdaci.
Zato je Srbija uvela dva zakona, o porezu na emisiju gasova sa efektom staklene bašte i o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, kao pandan CBAM-u. To praktično znači da energetski intenzivna industrija ima obavezu da plaća porez u iznosu od četiri evra po toni emitovanog zagađenja i te pare ostaće u državnoj kasi, a CBAM, koji ide u evropsku, za taj iznos će biti umanjen.
Siniša Mali, ministar finansija, naveo je da će taj novac biti opredeljen za projekte vezane za zaštitu životne sredine i smanjenje emisije. Ipak, kompanije energetske intenzivne industrije smatraju da bi taj novac trebalo da bude izdvojen i predlažu formiranje Nacionalnog Fonda iz koga bi se finansirali projekti koji bi doprineli dekarbonizaciji. Bez takvog pristupa, teško da se mogu ostvariti ciljevi dekarbonizacije i konkurentnost na evropskom tržištu. Ovo tim pre što EU ovim kompanijama značajnim sredstvima je pomogla i pomaže kroz različite projekte, uključujući i posebne banke za njihovo povoljno kreditiranje.
Dok se to ne realizuje u Srbiji, kompanije koje su “žrtve” CBAM-a same su počele da traže modele dekarbonizacije, pa neke od njih već imaju projekte za energane na alternativna goriva, pre svega RDF-a, kako bi smanjile troškove svoje proizvodnje i bile konkurentne na evropskom tržištu.
