Kada se u javnosti pomene spaljivanje otpada, prva asocijacija je obično dim koji kulja sa deponija, neprijatan miris i slika procesa koji deluje prljavo i opasno. U stvarnosti, ono što se dešava u modernim energanama na otpad nema nikakve veze sa tim prizorom. Termalni tretman otpada je strogo kontrolisan industrijski proces sa jasnim pravilima, tehnologijom i bezbednosnim standardima koji su u mnogim evropskim zemljama stroži od onih koji važe za klasične industrijske pogone.
U Evropskoj uniji trenutno radi više od 500 postrojenja za dobijanje energije iz otpada, koja godišnje tretiraju milione tona otpada, a ovaj koncept decenijama funkcioniše kao standard. Da bi Srbija uspešno usvojila ovaj model i iskoristila otpad kao resurs, važno je edukovati javnost o tome šta tačno može, a šta nikako ne sme da završi u ovim spalionicama.
Šta zapravo ulazi u energane?
Novi Zakon o upravljanju otpadom u Srbiji pošao je od ideje da otpad može biti resurs, ali samo onaj deo koji nije opasan i koji više nema nikakvu reciklažnu vrednost. Ideja termalnog tretmana nije da se spaljuje ono što može da se reciklira, već da se zatvori „rupa“ u sistemu i iskoristi ono što bi inače vekovima trulilo na deponijama.
U energanama se mogu spaljivati sledeće vrste otpada:
Nereciklabilna plastika, papir i tekstil: Materijali koji su previše zaprljani, mešani ili kontaminirani pa se ne mogu vratiti u proizvodni ciklus.
Gorivo dobijeno iz otpada (RDF i SRF): Posebno pripremljeni i usitnjeni materijali (mešavina komunalnog i industrijskog neopasnog otpada) koji imaju visoku toplotnu moć i koriste se kao alternativno gorivo u energanama i cementarama.
- Drveni otpad: Otpadno drvo i otpadni pneumatici imaju izuzetnu energetsku vrednost koja parira klasičnim fosilnim gorivima.
- Osušeni kanalizacioni mulj: Mulj iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda može se spaljivati nakon sušenja i stabilizacije, čime se drastično smanjuje njegova zapremina.
- Specifični tečni otpadi: Poput otpadnih mineralnih i sintetičkih ulja, ili jestivih ulja i masti.
Šta NIKAKO ne sme u standardne energane?
Za razliku od onoga što se često zamišlja, energane ne gutaju apsolutno sve. Postoje jasne i rigorozne granice šta ne sme da uđe u proces:
* Opasne hemikalije sa toksičnim svojstvima,
* Baterije i elektronski otpad,
* Azbest i radioaktivni materijali,
* Eksplozivne materije.
Ovakvi materijali zahtevaju potpuno odvojene, usko specijalizovane sisteme za tretman opasnog otpada. Medicinski i infektivni otpad se takođe može termički tretirati, ali u posebnim, strogo namenskim spalionicama opremljenim za rukovanje takvim biohazardima.
Kako to funkcioniše i koliko je bezbedno?
Proces dobijanja energije iz otpada prati „hijerarhiju upravljanja otpadom“ i podrazumeva visoku tehnologiju zaštite. Radna temperatura u ložištima prelazi 850°C (a kod opasnog otpada i preko 1100°C), uz vreme zadržavanja od najmanje 2 sekunde, čime se pouzdano dezinfikuje otpad i uništavaju svi patogeni, bakterije, virusi, kao i štetna organska jedinjenja.
Bezbednost je srce ovih postrojenja. Komore rade pod negativnim pritiskom kako gasovi ne bi „pobegli“ u okolinu, a dimni gasovi prolaze kroz složen sistem prečišćavanja. Korišćenjem vrećastih i elektrofiltera, mokrih i suvih skrubera, kao i ubrizgavanjem aktivnog uglja i uree, sprečava se emisija dioksina, furana, teških metala i kiselih gasova u atmosferu.
Dobijanje energije iz otpada je jedan od strogo regulisanih industrijskih sektora u Evropskoj uniji, podređen strogim limitima Direktive o industrijskim emisijama (IED).
Ekonomska i ekološka dobit za društvo
Korišćenje otpada za energiju donosi dvostruku pobedu. Sa jedne strane, termičkom obradom, masa otpada se smanjuje za oko 75%, a njegova zapremina za impresivnih 90%. Time se drastično rasterećuju deponije i produžava njihov životni vek.
Sa druge strane, od svake tone komunalnog otpada u proseku se može dobiti oko 600 kWh električne energije (u poređenju sa samo 65 kWh pri eksploataciji deponijskog gasa). Tom energijom se direktno proizvodi struja, topla voda za daljinsko grejanje gradova i procesna para za industriju, čime se zamenjuju milioni tona fosilnih goriva (uglja, nafte i gasa) i značajno smanjuje emisija gasova sa efektom staklene bašte (pre svega metana sa deponija).
Ono što je važno razumeti jeste da energane na otpad i reciklaža nisu konkurenti, već se savršeno dopunjuju.
Statistički podaci potvrđuju da države sa najvišim stopama reciklaže (poput Nemačke, Holandije i skandinavskih zemalja) imaju i najrazvijenije sisteme dobijanja energije iz ostataka otpada.
Uz novi zakonodavni okvir, i naša zemlja ima priliku da napusti zastareli model odlaganja smeća i otpad konačno pretvori u vredan energetski resurs za svoju industriju i građane.
