Zašto Srbija mora da uvozi „smeće“ iz Evrope? Naša industrija strepi od nestašice sirovine koja menja skupa goriva
U uslovima energetske krize, koja dešavanjima na Bliskom istoku dobija dramatične razmere,korišćenje otpada kao energenta, dobija sve više na značaju, tim pre što je ova sirovina važan deo strategije EU u dekarbonizaciji. Upravo zbog toga potražnja za njim je sve veća na tržištu u ovakvim geopolitičkim uslovima, jer bi se njegovom preradom u alternativna goriva, jeftinije stiglo do toplotne i električne energije ali i zamenila fosilna goriva.
Novonastala situacija na Bliskom istoku uslovila je da zemlje EU već prave planove kako da se bar donekle sanira ova kriza, pa neke od njih, poput Italije, razmišljaju i o privremenom pokretanju termoelektrana za proizvodnju električne i toplotne energije ili pak povećanju preradu neopasnog otpada, kako bi se iz njega došlo do njih.
Rigorozne kontrole na svakom koraku: Svaki gram tovara pod lupom EU standarda
Ova druga opcija, po mišljenju stručnjaka, je prihvatljivija jer ne bi ugrozila zelenu agendu i dekarbonizaciju, ali je pitanje da li, ako se geopolitička situacija ne stabilizuje, rezerve ovog otpada mogu da podmire potrebe pojedinih evropskih država. To bi moglo da dovede da neke od njih, koje su izvoznici, zaustave taj proces.
U tom slučaju, iako je nedavnim izmenama Zakona o upravljanju otpadom, odobren privremen uvoz neopasnog otpada za energetske svrhe i u Srbiji, u skladu sa propisima i standardima EU, realizacija ovakvog rešenja ne bi mogla da se ostvari u ovakvim geopolitičkim okolnostima.
Ta rešenja su izazvala tada nedoumice u jednom delu javnosti,doduše, tada nije bilo dešavanja na Bliskom istoku, koje su nagoveštavale, da ovim dokumentom vlast želi da od Srbije napravi skladište za nepoželjan otpad iz Evrope. Takvi tonovi se čuju i ovih dana nakon što je Vlada usvojila Uredbu kojom se reguliše prekogranično kretanje otpada. Razloge za to treba tražiti u dosadašnjoj praksi nedostatka selekcije i neadekvatne kontrole onog domaćeg, koji je zato završavao na nesanitarnim deponijama i zagađivao životnu sredinu.
Zbog toga se čini da razloga za brigu više bi trebalo da bude za onaj srpski, nego evropski. Ovo tim pre, što ako se ovakva energetska kriza nastavi, pitanje je da li će i biti uvoza neopasnog otpada.
Uvozimo iz EU jer nemamo sopstvenu selekciju
O tim problemima ali i CBAM-u govorilo se i na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu gde je akcenat stavljen i na iznalaženju rešenja za energetski intenzivnu industriju, koja je ugrožena kako ovom evropskom taksom, tako i mogućim nedostatkom neopsanog otpada za energetske svrhe, kako bi im se smanjili troškovi proizvodnje. Po mišljenju stručnjaka javnost bi više trebalo da brine što postoji mogućnost da ovog otpada na tržištu ne bude u dovoljnim količinama nego za njegov kvalitet jer će dolaziti iz zemalja EU,u kojima postoje stroge procedure i rigorozna kontrole svakog grama koji kreće ne samo put Srbije, već u bilo koju drugu državu.
Drugim rečima, kontrola se obavlja u svakoj državi kroz koju se transport obavlja i svaka od njih proverava složenim laboratorijskim kontrolama dokumentaciju tovara koji se kreće kroz njihovu državu.
Upravo usvojenim Zakonom o upravljanju otpadom preuzeti su primeri dobre briselske prakse i standarda, koji sprečavaju svaku moguću zloupotrebu jer se predviđa nulta tolerancija za nepoštovanja ne samo, srpske već i evropske regulative. Pri tom, ova mera je privremena dok se ne stvore uslovi za korišćenje sopstvenih resursa neopasnog otpada kao goriva za stvaranje energije.
Dok se ne stvore, za svaku uvezenu količinu reč je pre svega o RDF-u (neopasan otpad od plastike, papira, tekstila, guma), traži se odobrenje Ministarstva zaštite životne sredine. Drugim rečima , uvoznik aplicira za svaku tonu i na osnovu licence koju dobije, proverava se osnovanost zahteva i uslova kojim se neće ugroziti životna sredina. Kontrola tih tokova obavljaće se po standardima EU, što znači da će ona biti u svim državama kroz koji se transportuje gorivo iz neopasnog otpada za energiju.
Ova mogućnost otvara vrata energetski intenzivnoj industriji da u nedostatku lokalno proizvedenog RDF-a ga uveze i smanji svoje štetne emisije ali i ublaži posledice energetske krize koja je evidentna na globalnom nivou.
Takva praksu uveliko koriste mnoge države u Evropi, koje u nedostatku svog, prinuđene su da ga uvoze. Tako je Danska, 2024. godine uvezla 119.000 ona, Švedska, 2023. 774.000, a Nemačka iste godine 176.000 tona. U grupi zemalja koje nemaju svoj neopasni otpad je i Srbija, koja još nije uvela sistem selekcije, i dok se ne izgradi, uvozićemo ga privremeno iz zemalja EU koje ga godinama imaju.
Uslov je samo da ga ima u ovakvoj energetskoj krizi ima jer on postaje deficitarna roba I u nekim državama EU pa je pitanje da li želi da ga se otarasi, kako se može čuti u delu srpske javnosti, ili ga čuva za sebe.
