Iako je od 1. januara 2026. godine, počela puna primena Evropskog mehanizma za
prilagođavanje emisije ugljenika na granicama (CBAM), čini se da pravi recept za njegovu
primenu još uvek od strane Brisela nije nađen već se definisana pravila menjaju. Tako su ona
utvrđena u oktobru 2025. godine izmenjena krajem decembra i to proširenjem ovog nameta na
180 proizvoda, što kompanije koje podležu ovom porezu dovodi u neprijatnu situaciju.
Ta situacija je vezana za kompanije koje u EU uvoze robu u sektorima gvožđa, čelika,
aluminijuma, cementa, veštačkih đubriva, električne energije i vodonika, koje moraju da kupe
odgovarajuće sertifikate za ugrađene emisije koji se obračunavaju na osnovu cene ugljenika
koju plaćaju evropski proizvođači na tržištu emisionih dozvola (EU ETS).
Za njih je u oktobru 2025. godine EU povećala prag težine na 50 tona uvezene robe i tako
oslobodila obaveze 90% uvoznika, uglavnom malih i srednjih preduzeća i pojedinaca, i
pojednostavila pravila za obračun emisija izveštavanje. Međutim u decembru 2025. godine su
uvedena novi mehanizmi za CBAM koji podrazumevaju proširenje na 180 proizvoda i uvođenje
strožih mera za njegovu primenu. I dok Brisel promene vidi kao meru klimatske politike,
trgovinski partneri ne misle tako, uključujući i one iz Srbije.
Šta predviđaju nove izmene CBAM uredbe
To konstatuje i profesorka Sanja Filipović u autorskom tekstu u najnovijem broju MAT-a.
– Evropska komisija je 17. decembra objavila nacrt izmena CBAM uredbe radi proširenja njenog
obuhvata na dodatne proizvode koji sadrže visok procenat čelika i aluminijuma (tzv. „nizvodni“
proizvodi) i uvođenja dodatnih mera kako bi se osigurala dosledna primena mehanizma.
Najavljene izmene tek treba da prođu kroz redovnu zakonodavnu proceduru pre nego što budu
usvojene, a predviđeno je da njihova primena počne od 1. januara 2028. godine – navela je
Filipović.
Ne samo da su predviđene dodatne mere koje sprečavaju mogućnosti zaobilaženja primene
CBAM-a, nego se promoviše i upotreba otpada u cilju smanjenja emisija u energetski
intenzivnim proizvodima. Novost je da se u izračunavanje CBAM obaveza uključuje čelični i
aluminijumski otpad iz proizvodnog procesa čime se obezbeđuje pravično određivanje cene
ugljenika za robu proizvedenu u EU i za robu iz uvoza.
Profesorka Filipović u svom autorskom tekstu za MAT kaže da primena CBAM-a, čiji je cilj
smanjenje emisija ugljenika, povećava troškove proizvodnje za proizvođače u EU, koji u svojoj
proizvodnji koriste materijale koji su predmet ovog oporezivanja.
-Da bi se sprečilo premeštanje proizvodnje u zemlje koje imaju blažu regulativu za
dekarbonizaciju, Evropska komisija planira da proširi obuhvat CBAM-a na 180 proizvoda sa
visokim učešćem čelika i aluminijuma (prosečno 79%), kao što su razne mašine i oprema,
vozila,medicinski proizvodi, metalni nameštaj, šine i dr.
Radi se, pre svega, o specijalizovanoj opremi i industrijskim proizvodima koji se koriste u teškoj
industriji (94%), dok svega 6% navedenih proizvoda se koriste u domaćinstvima. Na ove mere
reagovale su i kompanije iz EU pa je Evropska komisija predvidela fond za privremenu podršku
tim proizvođačima koji mogu biti manje cenovno konkurentni na trećim tržištima gde proizvodi
iz EU mogu biti zamenjeni jeftinijom robom sa većim emisijama- napisala je u najnovijem MAT-u
Filipović.
EU podrška i problem za Srbiju
To praktično znači da kompanije koje su u državama koje su u porodici EU, ako pruže dokaze o
svojim naporima u dekarbonizaciji, mogu očekivati nadoknadu dela troškova u okviru EU-ETS-a.
Finansiranje će obezbediti države članice i to 25% prihoda od prodaje CBAM sertifikata u 2026. i
2027. godini, dok će preostalih 75% činiti sopstveni prihod EU.
Problem će biti za kompanije koje nisu pod ingerencijom Brisela, uključujući i Srbiju, jer neće
imati pristup takvoj podršci. U takvoj situaciji i država Srbija bi trebalo da nađe rešenja da
pomogne kompanijama koje izvoze na evropsko tržište.
Osnova postoji u nedavno usvojenim zakonima o nacionalnom CBAM-u, gde bi novac, od 4 evra
poreza, trebalo da služi kao pomoć domaćim kompanijama za poboljšanje tehnologije da bi se
smanjile emisije ugljenika i tako postale konkurentne onim evropskim.
Pitanje je samo da li će to biti dovoljno?
