U ovo izazovno vreme, kada su štednja i energetika najvažnije reči, traže se alternative za
proizvodnju struje i goriva. Prioritet je da ti novi modeli budu što čistiji. Jedan od načina da se
čuva sredina, zaradi, a time i utiče na proizvodnju jeste otpad.
Još od prvog paketa zelenih zakona, krenula je reorganizacija upravljanja otpadom, između
ostalog i njegovim korišćenjem kao energenta. Privatnici poručuju da generisanje otpada u
poslovnom procesu ne prestaje taloženjem. Tada ne prestaje ni odgovonost, posebno što
prehrambena ili tehnološka industrija generiše puno bio otpada.
Promene su u tom smislu na razvijenim tržištima uvedene decenijama unazad a u Srbiji tek
novim Zakonom o upravljanju otpadom, koji je usvojen krajem 2025. godine I kojim su se
ispravila rešenja iz 2009., koja nisu bila usklađena sa regulativom EU.
Usled visokih temperatura oboreni su rekordi u potrošnji struje koju najviše dobijamo iz
termoelektrana na ugalj. S druge strane, bacamo otpad kao značajan resurs od kojeg bismo mogli
da proizvodimo struju. Godišnje “sahranimo” 100 miliona reciklabilnih sirovina koje su strateški
materijal, ranije su procene Privredne komore Srbije.
Tako, svaki stanovnik Srbije dnevno generiše 1,2 kilograma otpada, a rastući standard i
konzumerizam povećavaju količinu otpada.
Ovo je poslednji trenutak jer klimatske promene šalju svoju fakturu.
Problem je što i posle 15 godina trećina lokalnih samouprava ne izveštava o količini otpada,
zbog čega nemamo precizne podatke. Zbog, toga, stručnjaci apeluju, ceo lanac se mora da se
uveže od sortiranja u kući do kontejnera, preko transporta, deponija i gradnje spalionica.
Srpski gradovi ulaze u deceniju u kojoj će pitanje grejanja biti jednako važno kao i pitanje
kvaliteta vazduha, urbanog rasta i ekonomskih troškova života. Do sada se energetska tranzicija
najčešće posmatrala kroz struju i saobraćaj, ali zelena toplotna energija, dakle, način na koji
grejemo kuće, škole, bolnice i javne zgrade postaće ključni stub ozelenjavanja gradova. Ako se
ne transformiše, grejanje ostaje jedan od najvećih izvora emisija CO₂ i zagađenja vazduha. Ako
se promeni, postaje najbrži put do vidljivog „zelenog efekta“ koji građani mogu da osete svake
zime.
Evropa je već pokazala da zelena toplota nije apstraktan ideal, već infrastruktura. Gradovi se
greju na kombinaciju obnovljivih izvora, biomase, geotermalnih sistema, otpadne toplote iz
industrije, pa i energije dobijene iz neopasnog otpada kroz kogeneraciona postrojenja. Srbija ima
potencijal da sledi taj model, ali uz sopstvene komparativne prednosti: veliki broj sunčanih dana,
značajne geotermalne izvore, rastuće kapacitete zelenih projekata finansiranih od međunarodnih
institucija i industriju koja proizvodi toplotu koja se danas rasipa, umesto da greje grad.
Najveći izazov naših gradova je što se većina sistema daljinskog grejanja i dalje oslanja na gas,
mazut ili ugalj, uz nedovoljno iskorišćene alternative koje već postoje ispod površine – doslovno.
Geotermalna energija u Vojvodini, Mačvi, Sremu i centralnoj Srbiji može da greje čitave gradske
kvartove, a već je konkurentna cenom i stabilnošću. Toplotne pumpe, naročito u javnim
objektima, mogle bi da smanje potrošnju fosilnih goriva i do 3 puta, uz minimalne emisije, dok
solarni termalni sistemi mogu preuzeti deo zimskog opterećenja, posebno u prelaznim mesecima
kada je hladno, ali ne i „minus“.
Drugi važan resurs je otpadna toplota iz industrije. Fabrike, hladnjače, data centri, pa i veliki
trgovinski lanci, proizvode ogromne količine toplotne energije kao nusprodukt rada. U
razvijenim sistemima, ta toplota se „hvata“, preusmerava u mrežu i koristi za grejanje grada. U
Srbiji se i dalje najčešće gubi kroz dimnjake i ventilacione sisteme. Uz pametno mapiranje izvora
i ulaganje u mrežnu infrastrukturu, gradovi bi mogli da greju javne zgrade bez dodatnog goriva,
samo reciklažom energije koju već plaćaju kroz industrijsku aktivnost.
Veliki deo rešenja leži i u modernizaciji toplana i decentralizaciji izvora zelene toplote. Nije
realno očekivati da se ceo grad greje samo na jedan izvor, ali jeste realno da svaki grad napravi
svoju kombinaciju: na primer biomasa i tamo gde postoje kapaciteti – energija iz neopasnog
otpada, ali isključivo u postrojenjima koja rade po EU standardima. Time se smanjuju deponije,
proizvodi toplota i istovremeno rešava problem koji zimi najviše boli – zagađen vazduh.
Ekonomija je jasan saveznik zelene toplote. Manji uvoz fosilnih goriva znači manji odliv deviza,
stabilnija cena grejanja znači predvidiviji budžet domaćinstava, a manje zagađenje znači niže
zdravstvene troškove i veću produktivnost radne snage. Zdrav grad je ekonomski otporniji grad.
Zato zelena toplota nije samo ekološka agenda, već fiskalna, zdravstvena i razvojna.
Na kraju, ozelenjavanje gradova počinje tamo gde građanin ne vidi u cevi, u mreži, u peći, u senzorima i
u investicionim planovima. Ali završava tamo gde svi vidimo: u čistijem vazduhu, manjim računima i
gradovima koji zimi ne „kašljucaju“.
