Za razliku od sveta, gde su pepeo i šljaka od proizvodnje struje u termoelektranama, tražena roba za
cirkularnu zelenu gradnju, u Srbiji to nije slučaj, pa umesto u zgradama i putevima završavaju kao otpad.
Zbog tog paradoksa, prema proceni stručnjaka, blizu 700 miliona tona ovih sirovina su na deponijama jer
se godišnje iskoristi samo pet posto, a u EU čak 90 posto.
Drugim rečima pepela i šljake u zemljama EU uopšte nema i tretira se kao deficitarna roba, pa su
primorane da ga uvoze ili pak otkrivaju stare deponije kako bi zadovoljile svoje potrebe za građevinskim
materijalom.
Za razliku od njih, Srbija je ovo blago zakopala i ne zna da ga iskoristi.
Pri tom, količine su postale toliko velike, EPS ih godišnje proizvede oko 7,5 miliona tona, što je oko 80%
ukupnog industrijskog otpada, da zbog nedostatka prostora za odlaganje, nekim termoelektranama
stvara probleme i u funkcionisanju.
Da bi se ovaj problem delimično ublažio,neki koraci se ovih dana prave, i to potpisivanjem
desetogodišnjeg ugovora Elektrooprivrede Srbije (EPS) i TITAN Grupe. Ova grupa, u čijem je sastavu je I
Titan Cementara Kosjerić na ovaj način širi proizvodnju svoje platforme alternativnih cementnih
materijala (ACM).
Reč je o korišćenju približno pet miliona tona svežeg letećeg pepela iz termoelektrane TENT B, čime
Grupa dodatno jača svoje dugoročne strateške resurse u ovoj oblasti.
Na to je ukazao i Žan-Filip Benar, izvršni direktor za energiju i cementne materijale TITAN Grupe.
-Ovaj dugoročni ugovor podržava našu ambiciju profitabilne dekarbonizacije kroz rast ACM poslovanja i
naše ciljeve neto nulte emisije i cirkularne ekonomije i donosi značajne ekološke koristi i pozicionira
TITAN da isporučuje niskougljenične materijale visokih performansi, kreirajući vrednost za sve
zainteresovane strane – naveo je Benar.
U skladu sa strategijom “Titan Forward 2029” Titan grupa je najavila da će uz investicije pola milijarde
evra nastaviti da razvija integrisanu globalnu ACM platformu. Ta platforma omogućuje inovativne,
niskougljenične proizvode visokih performansi kroz širenje kapaciteta za nabavku i trgovinu, investicije i
partnerstva na postojećim i novim tržištima i kroz primenu sopstvenih tehnologija.
To partnerstvo je u Srbiji vezano za EPS, čija pepelišta zauzimaju 1.600 hektara uglavnom plodnog
zemljišta pa se postavlja pitanje zašto Srbija ne koristi svetska iskustva uključujući i ona iz okruženja. Svet
naime decenijama koristi leteći pepeo u betonu. Da je to tako pokazuje primer brane Hungry Horse u
Sjedinjenim Američkim Državama, koja je izgrađena 1953. godine i u koju je ugrađeno 120 hiljada tona
letećeg pepela.
I druge države pepeo tretira kao bogatstvo pa se on u EU reciklira skoro 100 posto. I u susedstvu to je
bogatstvo, pa je u Sloveniji, iskorišćenost stigla do 90 odsto.
U takvoj situaciji, kada je svet prepoznao značaj pepela, paradoks je da u Srbiji, gde u sagorevanju uglja u
termoelektranama godišnje ostane šest-sedam miliona tona pepela i šljake, najveći deo završi na
deponijama umesto u betonu. Ovo tim pre što je u svetu proizvodnja struje ozbiljan biznis, gde se gleda
da troškovi budu što manji. Jedan od načina da se to uradi je i da se pepeo proda. U Srbiji je to svedeno
na nivo statističke greške pa EPS umesto koristi ima štetu, jer mora da decenijama investira u deponije.
Prema podacima u studiji „Cirkularna ekonomija kao šansa za razvoj Srbije“ ,koju je podržao OEBS, sam
EPS za održavanje deponija i deponovanje pepela izdvaja 50 miliona evra godišnje, što je velika šteta.
Leteći pepeo veliki potencijal
Jelena Carević, docent na Građevinskom fakultetu u Beogradu za srpske medije kaže da je to paradoks
jer postoje uslovi za veliku korist.
– U Srbiji, termoelektrane proizvode velike količine letećeg pepela koji se nedovoljno koristi i često
deponuje na obradivom zemljištu. Istraživanja pokazuju da leteći pepeo ima veliki potencijal u
cementnoj industriji, ali je trenutno slabo iskorišćen. Povećanje upotrebe letećeg pepela u
građevinarstvu moglo bi doneti ekološke i ekonomske koristi – objašnjava Carević.
Slično mišljenje izneo je i na jednom od međunarodnih skupova o pepelu i profesor Jovan Despotović,
član UO Inženjerske komore Srbije.
– Pepeo se pokazao kao materijal koji štedi novac. Na Građevinskom fakultetu su urađene studije i za
puteve, i za tlo i železnicu. Uradili smo studije i za hidrotehničke objekte, što se tek sprema u Evropi.
Potrebne su nam uštede u ovoj oblasti, zamena materijala, zaštita životne sredine, smanjenje emisije
CO2 u cilju dostizanja cirkularnosti ekonomije. Imamo 700 miliona tona pepela, polovina se baci, prospe.
Razlog za to je što nam nedostaje strategija za korišćenje pepela, koji je naš zlatan grumen. Ko bude
dovoljno pametan da to iskoristi, biće heroj Srbije – naveo je Despotović.
U toj strategiji, prema mišljenju stručnjaka, rešenje za veću iskorišćenost je uspostavljanje operatera koji
bi centralizovano upravljao plasmanom pepela i dodatno investirao u infrastrukturu.
Za sada je to još na dugom štapu i dok se ne uspostavi, pepeo će umesto u zgradama i putevima
završavati kao otpad na deponijama, pa je mala šansa da se primera radi, u Beogradu na vodi, uradi neka
kula po ugledu na Burdž Kalifu, u čije bi zidove bio ugrađen pepeo.
