Kada se u javnosti pomene spaljivanje otpada, prva asocijacija je obično dim koji kulja sa deponija, neprijatan
miris i slika procesa koji deluje prljavo i haotično. U stvarnosti, ono što se dešava u modernim spalionicama
nema veze sa tim prizorom. Termalni tretman otpada je, pre svega, industrijski proces sa jasnim pravilima,
tehnologijom koja se meri senzorima i filtrima, i bezbednosnim standardima koji su u mnogim evropskim
zemljama stroži od onih koji važe za klasične industrijske pogone.
Radna grupa koja je učestvovala u izradi novog Zakona o upravljanju otpadom u Srbiji, a koji je nedavno i
usvojen, pošla je od ideje da otpad može da bude resurs, ali samo onaj deo koji nije opasan i koji više nema
reciklažnu vrednost. Zakon zato precizno definiše mogućnost uvoza i korišćenja goriva dobijenog preradom
komunalnog i industrijskog neopasnog otpada, odnosno, materijala poput plastike, papira, tekstila koji više
nema upotrebnu vrednost, ali i drveni otpad, guma i koža, naročito kada su kontaminirani impregnirani ili
mešani sa drugim elementima, pa reciklaža nije opcija.
Posebnu kategoriju čine goriva dobijena iz otpada, pre svega RDF i SRF, koji nastaju preradom nereciklabilnih
frakcija neopasnog komunalnog i industrijskog otpada i koriste se širom EU u energetici, cementnoj i
proizvodnoj industriji. Ideja nije da se takvi materijali, podložni reciklaži, ne guraju u peći, već da se u sistem
uključi ono što ne može ponovo u proizvodni ciklus, ali može u energetski. Značajne količine papira, stakla i
tekstila se ne recikliraju i završe na deponijama, dok se deo sirovina uvozi na tržište, što ukazuje na slabu
razvijenost cirkularne .
Takav koncept u Evropskoj uniji postoji decenijama. RDF (Refuse Derived Fuel), gorivo dobijeno iz
nereciklabilnog neopasnog otpada, koristi se u industriji i energetici upravo zato što omogućava dve velike
pobede u isto vreme, smanjuje količinu otpada na deponijama i istovremeno proizvodi energiju uz manji
ugljenični otisak. Evropska praksa pokazuje da se spaljivanjem RDF-a ne „spaljuje budućnost“, već se zatvara
rupa u sistemu reciklaže i otvara stabilan izvor energije za fabrike, cementare, toplane i kogeneraciona
postrojenja.
Podaci Evropske komisije bili su među ključnim argumentima u raspravi: oko 500 postrojenja u EU danas
proizvodi energiju kroz termalni tretman RDF-a i drugih oblika neopasnog I opasnog otpada , dok je u 2023.
godini oko 58 miliona tona ovog otpada iskorišćeno za dobijanje energije. To nisu marginalni pilot-projekti, već
ozbiljna industrija koja radi u okviru zelenih politika Unije. Članovi radne grupe, među kojima i predstavnici
Privredne komore Srbije i privatnih kompammnija, posebno su isticali da ovaj resurs u industrijskoj primeni
doprinosi smanjenju emisija CO₂, što je u skladu sa klimatskim ciljevima i nacionalnim interesom Srbije da
diversifikuje izvore energije i smanji zavisnost od deponija i uvoza klasičnih goriva.
Za razliku od onoga što uglavnom zamišljamo, spalionice ne gutaju sve. Postoje jasne granice: opasne
hemikalije, baterije, elektronski otpad, azbest, eksplozivni i radioaktivni materijali ne ulaze u standardne
spalionice, već u potpuno odvojene sisteme za tretman opasnog otpada.
U te sisteme za spaljivanje idu samo materijali koji su prethodno prošli rigoroznu pripremu, merenje i
odobrenje, a sam proces sagorevanja odvija se na temperaturama koje uništavaju organske zagađivače i
patogene, uz filtraciju dimnih gasova u nekoliko faza.
U pojedinim zemljama, ali u posebnim, specijalizovanim spalionicama, termički se obrađuje i medicinski otpad,
naročito onaj koji nosi biološki rizik, infektivni materijal, hirurški ostaci, farmaceutski otpad bez citotoksičnih
svojstava, pa čak i delovi životinjskog otpada iz veterinarskih i klaničnih sistema, ukoliko su prethodno klasifikovani kao neopasni. Kanalizacioni i tretirani mulj iz postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda takođe
se može spaljivati, ali samo nakon sušenja i stabilizacije, jer je njegov cilj smanjenje volumena i uništavanje
organskih ostataka uz proizvodnju energije.
Važno je napraviti i razloku, standardne spalionice ne tretiraju opasan otpad. Materijali poput baterija,
elektronskog otpada, azbesta, hemikalija sa toksičnim i kancerogenim svojstvima, eksplozivnih i radioaktivnih
materija, kao i otpada koji sadrži azbestna vlakna ili teške metale u nedozvoljenim koncentracijama, ne smeju
da se spaljuju u klasičnim postrojenjima.
Bezbednost je srce ovih postrojenja. Savremene spalionice rade sa kontinuiranim nadzorom emisija, koriste
elektrofiltere i vrećaste filtere, sisteme za neutralizaciju kiselih gasova i posebne katalizatore koji sprečavaju
ispuštanje dioksina i furana. Komore su pod negativnim pritiskom kako gasovi ne bi „pobegli“ u okolinu, a
pepeo i šljaka se stabilizuju pre odlaganja ili dalje industrijske upotrebe.
Takva postrojenja su ključ za izlazak iz ekološkog lavirinta koji opeterćuju brojne naše gradove. Ideja je
jednostavna, ali ambiciozna: umesto da se smeće gomila na deponijama, ono bi se spaljivalo, čime bi se dobijala
toplotna i električna energija, smanjilo zagađenje, a troškovi upravljanja otpadom bi se dugoročno eliminisali.
Zato EU termalni tretman tretira kao dopunsku infrastrukturu tamo gde reciklaža nije moguća. Srbija se danas
nalazi u tački gde mora istovremeno da rešava pitanje rasta količine nereciklabilnog otpada i pitanje energetske
sigurnosti. Termalni tretman neopasnog otpada kroz RDF nije zamena za reciklažu, već dopuna sistemu tamo
gde reciklaža prestaje . Ili nije moguća.
Evropska iskustva i argumenti domaće stručne javnosti pokazuju da, kada se proces postavi po standardima,
otpad postaje stabilan izvor energije, deponije se smanjuju, a emisije CO₂ padaju, što je dobitak i za industriju i
za građane.
Na kraju, ne bi trebalo da nas na to tera zakon, već treba to da uradimo jer je životna sredina preopterećena
NOVO
© 2026 pretvorimootpadusnagu.rs