Urbanistički haos u Srbiji, koji je poslednjih godina prisutan, uslovio je i sve veću količinu građevinskog
otpada zbog čega milioni tona betona, cigle, metala, zemlje, završavaju uglavnom na divljim deponijama
iako zakon nalaže da mora da se skupi i po posebnoj proceduri odloži.
Međutim, to je na papiru jer ne postoje podzakonski akti pa je “šut” postao zaštitni znak mnogih sredina,
od kojih nisu izuzeti ni nacionalni parkovi, poput Kopaonika.
Reciklažom građevinskog otpada do uštede prirodnih resursa
Da paradoks bude veći krivica se ne može svaliti samo na građevinare jer u Srbiji, pored Vinče, još dve
legalne deponije na koje može da se odloži građevinski otpad. To bi praktično značilo da makar u
Beogradu ovog otpada ne bi trebalo da bude međutim, to nije tako jer zbog nedostatka inspektora,
kazne su gotovo retkost. Za razliku od Srbije takva praksa u Evropi nije prisutna jer se ovaj otpad tretira
kao ekološki problem i regulative su veoma stroge jer je opasan i za životnu sredinu. Naime, procenjuje
se da je građevinska industrija odgovorna za 40 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte i za 75
odsto potrošnje prirodnih resursa – kamena, peska, gvožđa, drveta. Zbog toga direktive nalažu što veći
stepen reciklaže ovog otpada koja smanjuje potrošnju prirodnih resursa, poput kamena, peska, gvožđa,
drveta ali i količine deponovanog otpada. Prema tim dokumentima, najmanje 70 odsto građevinskog
otpada mora ponovo da se upotrebi, a mi smo trenutno na manje od pet odsto. Sa takvim procentom
smo na začelju Evrope, što je alarm kako za stručnjake tako i ekologe.
Ovo tim pre što je građevinska industrija u Srbiji u usponu, prema podacima RZS u BDP učestvuje sa
preko 5,7 posto, a postoje procene da će narednih godina biti i veća, što znači, ako se nešto ne
preduzme, i da će i količine ovog otpada da rastu čime se dodatno može ugroziti životna sredina.
Reciklira se samo ono što je isplativo
Toga je svesna i Vlada Srbije, koja ne baš dobro stanje u ovoj oblasti konstatuje i u Programu upravljanja
otpadom za period 2022. – 2031. godine.
– U Srbiji trenutno ne postoji praksa odvojenog sakupljanja otpada od građenja i rušenja, i šema za
njegovu reciklažu. Recikliraju se samo male količine otpada od građenja i rušenja i asfalta, primera radi u
2018. godini manje od 1.000 tona. Iako postoji generalna zakonska obaveza da proizvođač odvojeno
prikuplja nastali otpad i sortira ga u skladu s budućim tretmanom, ova odredba nije na snazi jer
nedostaju podzakonski akti. Zato se uglavnom reciklira otpad visoke ekonomske vrednosti, poput
metala, dok se drugi potencijalno reciklabilni materijali odlažu na deponije ili češće završavaju na
nelegalnim lokacijama – navodi se u Programu.
Pošto ne postoje obaveze odvojenog sakupljanja, takvo stanje povećava stepen zagađenja ali i smanjuje
mogućnosti recikliranja.
– Prema podacima RZS 2020. godine je generisano 729.000 tona otpada od građenja i rušenja. Međutim,
ako se primeni poređenje sa količinama otpada od građenja i rušenja u zemljama EU, količine su
višestruko veće odnosno potencijal je od 1,6 miliona do 3,6 miliona tona. Ovi iznosi izračunati su na
osnovu pretpostavke uzimajući u obzir ukupni promet u građevinarstvu, ukupne investicije u izgradnju
zgrada, BDP građevinskog sektora, građevinsku aktivnost izvođača radova na teritoriji Srbije i površinu
porušenih stanova – navodi Vlada u svom programu.
Srbiji nedostaje 26 postrojenja za tretman građevinskog otpada
Ovakvo stanje zapalo je za oko i Briselu koji je u svojim uputstvima upozorio Srbiju da bi morala hitno da
reaguje i da što pre stvori infrastrukturne pretpostavke za adekvatno tretiranje građevinskog otpada.
Ako ne ostane mrtvo slovo na papiru, situacija bi mogla da bude bolja do 2029. godine kada sa sadašnjih
pet reciklažom trebalo da se ponovo iskoristi do 40 posto građevinskog otpada.
– Konačni cilj je tretman 70% otpada od građenja i rušenja do kraja 2034. godine. Nekontaminirana
zemlja i drugi prirodni materijal, iskopan u toku izgradnje, nije uključen u ovih 40%, odnosno 70%. Da bi
se do toga stiglo, trebalo bi da se na regionalnom nivou uspostave lokacije sa mobilnim postrojenjima za
tretman otpada,ukupno 26, i to od strane privatnog sektora.Pri tom i za skladištenje ovog otpada nakon
tretmana mora da obezbedi svaka lokalna samouprava pri čemu se moraju stvoriti uslovi da azbest od
rušenja se mora odlagati u posebnim delovima regionalnih sanitarnih deponija – stoji u Programu. Da li će ove ali i druge aktivnosti, koje bi trebalo da koštaju 15.5 miliona evra, pomeriti Srbiju sa evropskog dna po reciklaži građevinskog otpada za sada je neizvesno ali ono što je izvesno to je da ne sme da se napravi nijedan pogrešan korak jer u protivnom, zaostatak će biti još veći.
Upravljanje građevinskim otpadom kao uslov za dobijanje upotrebne dozvole
Da je zadatak težak pokazuju i podaci Evropske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu iz kojih
se vidi da Finska reciklira 99,9 odsto a Nemačka 90 odsto građevinskog otpada. Drugim rečima oni
bukvalno recikliraju sav građevinski otpad koji ima širok dijapazon materijala – od čelika, aluminijuma,
bakra, betona, cigle, što je za Srbiju za sada naučna fantastika.
Doduše, Pravilnik o uređenju, upravljanju, odlaganju i deponovanju građevinskog otpada u toku
izvođenja radova značajan je korak u celom procesu, koji je usvojen prošle godine i usklađen sa
izmеnama Zakona o planiranju i izgradnji. Po ovom dokumentu, uslov za dobijanje upotrebne dozvole
investitora, je dostavljanje dokumenta o kretanju i skladištenju građevinskog otpada.
Međutim, ono što je sporno u ovoj dobroj nameri je to što ako u okruženju od 50 kilometara, u odnosu
na lokaciju izgradnje objekta ne postoji licencirani operater postrojenja za tretman, odnosno skladištenje
otpada, investitor nema obavezu da uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole priloži dokument o
kretanju otpada. Drugim rečima, pošto je broj legalnih deponija zanemarljiv i ovaj propis ne važi za sve.
NOVO
© 2026 pretvorimootpadusnagu.rs