Kako je nedavno usvojen Zakon o upravljanju otpadom, čiji je cilj usklađivanje sa propisima i standardima
EU, pojedina rešenja još uvek izazivaju pažnju, pa i nedoumice, posebno ona koja se odnose na uvoz
neopasnog otpada za energetske svrhe.
Razlog za sumnju treba tražiti u dosadašnjoj praksi neadekvatne kontrole onog domaćeg zbog
nedostatka inspektora, zbog čega i nedostatka selekcije završavao uglavnom na nesanitarnim
deponijama i zagađivao životnu sredinu. Ipak, čini se da razloga za brigu nema za taj uvozni otpad, više bi
trebalo za onaj domaći, jer će on dolaziti iz zemalja EU, OECD-a, potpisnicama Bazelske konvencije, koja
reguliše prekogranično kretanje otpada, u kojima postoje stroge procedure i rigorozna kontrola svakog
grama koji kreće ne samo put Srbije, već u bilo koju drugu državu.
Drugim rečima, kontrola se obavlja u svakoj državi kroz koju se transport obavlja i svaka od njih
proverava složenim laboratorijskim kontrolama dokumentaciju tovara koji se kreće kroz njihovu
državu.Upravo u ovom delu Zakona, preuzeti su primeri dobre prakse iz EU i njenih standarda, koji
sprečavaju svaku moguću zloupotrebu jer se predviđa nulta tolerancija za nepoštovanja ne samo srpske
već i evropske regulative. Pri tom kako je zakonodavac objasnio, uvoz otpada je privremena mera, dok u
Srbiji ne zaživi razdvajanje i korišćenje komunalnog otpada kao energenta Dok ne zaživi, za svaku uvezenu količinu RDF -a, goriva iz neopasnog otpada (neopasan otpad od plastike, papira, tekstila..),
traži se odobrenje Ministarstva zaštite životne sredine.
Drugim rečima, uvoznik aplicira za svaku tonu i na osnovu licence koju dobije, proverava se osnovanost
zahteva i uslova kojim se neće ugroziti životna sredina. Kontrola tih tokova obavljaće se po standardima
EU, što znači da će ona biti u svim državama kroz koji se transportuje gorivo iz neopasnog otpada za
energiju.
Ova mogućnost otvara vrata energetski intezivnoj industriji da u nedostatku lokalno proizvedenog RDF-a
ga uveze i smanji svoje štetne emisije ali i ublaži posledice energetske krize koja je evidentna na
globalnom nivou. Za one koji ne znaju energetski intenzivna industrija obuhvata privredne grane i
kompanije kod kojih je energija ključni resurs, odnosno čini značajan deo ukupnih troškova proizvodnje,
ponekad više i od 40 posto. Tipični predstavnici su cementna industrija, čeličane i metalurgija, hemijska i
petrohemijska, industrija papira i celuloze, staklarska industrija i industrija keramike i građevinskih
materijala.
Praksu korišćenja RDF, goriva iz neopasnog otpada, uveliko koriste mnoge države u Evropi, koje u
nedostatku svog, prinuđene su da ga uvoze. Tako je Danska, 2024. godine uvezla 119.000 tona, Švedska,
2023. 774.000, a Nemačka iste godine 176.000 tona. Ovo su zvanični podaci koje je u skupštinskoj
raspravi navela i ministarka zaštite životne sredine, Sara Pavkov.
Pored toga ona je jasno u autorskom tekstu za “Blic Biznis” definisala i značaj privremenog uvoza
neopasnog otpada.
– Ovim Zakonom uvodimo mogućnost uvoza neopasnog otpada za energetske svrhe, čime se smanjuje
zavisnost od fosilnih goriva, jača konkurentnost domaće privrede i ispunjava zahtev CBAM mehanizma,
što znači manje zagađenja, stabilnije cene energije i više mogućnosti za domaće kompanije. To rešenje
daje doprinos cirkularnoj ekonomiji koja je važan stub Zelene agende. Drugo, može da smanji troškove u
industriji i poveća konkurentnost, jer koristi postojeće kapacitete cementara koje već imaju tehnologiju
za upotrebu ovih goriva. Treće, podržava usklađivanje sa EU regulativama i obavezama u pristupnom
procesu. Četvrto, zamena mazuta i uglja alternativnim gorivima doprinosi boljem kvalitetu vazduha, a
ima značaj i u kontekstu klimatskih politika i novih trgovinskih pravila.
Takođe, u ovom momentu, analiziramo i lokacije u lokalnim samoupravama koje u ovoj fazi nisu
obuhvaćene regionalnim centrima za upravljanje otpadom, sa najboljim potencijalom za postavljanje
mobilnih postrojenja za termičko tretiranje otpada. Važno je istaći da sva ova rešenja nisu prečica već
podsticaj da ubrzamo izgradnju domaćeg sistema – objasnila je Pavkov.
Dok se taj domaći sistem ne izgradi, uvozićemo neopasni otpad za energetske svrhe, iz zemalja EU koje
ga godinama imaju I koji je zasnovan na strogim standardima I kontrolama kako državnih tako I
nezavisnih institucija . Upravo zbog toga sumnje da je ovakvim rešenjem Srbija otvorila vrata EU da se
otarasi svog otpada , netačne su jer je on deficitarna roba I u nekim njihovim državama , zbog čega ga
uvoze . Drugim rečima, uvoz je apsolutno bezbedan i u Srbiju, kao potpisnici Bazelske konvencije ne
može stići bez provera svih zemalja kroz koje se transportuje jer i mali propust bi doveo do enormnih
kazni operatera i gubljenja licenci za rada.
NOVO
© 2026 pretvorimootpadusnagu.rs