Iako otpad predstavlja energetsko blago u svetu, u Srbiji to blago je neiskorišćeno, jer umesto da ono je
skriveno na deponijama. Da to blago nije malo pokazuju podaci po kojima na godišnjem nivou privreda i
domaćinstva stvore oko 12 miliona tona otpada ,od čega oko tri miliona iz kategorije komunalnog. Ono
što je paradoks, to je da samo 15 posto se reciklira, zbog čega smo na začelju u Evropi.
Ta činjenica pokazuje da dok svet teži korišćenju otpada kao resursa, jer je recikliranje ključni deo
cirkularne ekonomije i način da se zaštite prirodna sredstva i životna sredina, Srbija ovo blago zakopava
na divljim deponijama i nesanitarnim deponijama. Za razliku od nas zemlje EU, koje proizvedu više od
2,5 milijardi tona otpada svake godine, tretira kao suvo zlato jer im je jasno da svetsko stanovništvo
raste, a sa njim i potražnja za sirovinama, kojih je sve manje , zbog čega je nužnost da se stvaraju iz
otpada . Drugim rečima njihova politika umesto linearnog ekonomskog modela, koji se zasniva na
principu “proizvedi-upotrebi-baci” okrenula se cirkularnom, gde je moto “proizvedi-upotrebi-proizvedi”.
Takva strategija je trasirana rezoluciju o novom akcionom planu za kružnu ekonomiju kojom se
zahtevaju dodatne mere za postizanje ekološki održive i potpuno cirkularne ekonomije do 2050. godine,
koji je usvojio evropski parlament 2021. godine . U međuvremenu su paketom mera precizirali neke
stavke, kako bi ubrzali tranziciju ka cirkularnoj ekonomiji, koja podrazumeva i povezivanje politike
upravljanja otpadom sa energetskom tranzicijom i klimatskim ciljevima.
Za to vreme, i pored donekle izmenjene regulative, uključujući i Predlog novog zakona o upravljanju
otpadom, u Srbiji se i dalje mali deo smeća koristi kao resurs, što nameće pitanje da li i kod nas može da
se primeni sličan pristup povezivanja upravljanja otpadom sa energetskom tranzicijom.
Čini se da smo još daleko od toga jer segment upravljanja otpadom znatno zaostaje za evropskim
standardima. Da je to tako pokazuju I podaci po kojima u Srbiji se reciklira samo oko 15% komunalnog
otpada dok čak 79% završava na deponijama. Pritom, ne postoji sistematski tretman otpada pre
odlaganja, pa se najveći deo odlaže direktno na deponije. U poređenju sa EU to je drastično manje jer se
tamo u proseku reciklira oko 50 % komunalnog otpada. Istovremeno, udeo otpada koji se odlaže na
deponijama opao je na približno 20% do 2023. godine zahvaljujući alternativnim vidovima tretmana.
S druge strane situacija u Srbiji je obrnuta pa čak 79% smeća završava na deponijama.
Razlog za to treba tražiti što se ne poštuje hijerarhija u upravljanju otpadom odnosno kako se rukovodi
sa njim na najefikasniji način radi radi očuvanja prirodnih resursa i zaštite prirode za buduće generacije.
Drugim rečima odlaganje otpada na deponijama treba da bude poslednja opcija. Hijerarhija otpada ima
vise faza, počinje od prevencije, ide do pripreme za ponovnu upotrebu, zatim reciklaže, do
koprocesuiranja. Koprocesuiranje podrazumeva upotrebu otpada umesto goriva i sirovina neophodnih
za proizvodni proces u postrojenjima energetski intenzivne industrije. Na ovaj način otpad se potpuno
uništava, pri čemu se prirodni resursi ne ugrožavaju a emisija gasova koji dovode do pojave efekta
staklene baste se smanjuj.
Reč je o procesu koji se primenjuje u mnogim evropskim državama u slučajevima kada ne postoji
mogućnost recikliranja otpada, hijerarhija u upravljanju otpadom nalaže primenu koprocesuiranja kao
društveno i ekološki najodgovornijeg metoda za upravljanje otpadom.
Njegova primena u EU pokazuje svu efikasnost zbog čega, primera radi, u Belgiji, Danskoj, Holandiji,
Švedskoj, komunalni otpad se gotovo ne odlaže na deponije, odnosno količine su minimalne, mane od 4
posto. Istovremeno, pojedine zemlje, poput Austrije, zakonom su zabranile deponovanje otpada koji nije
prošao neki oblik tretmana. Sva ta praksa je deo politike Brisela po kojoj otpod mora da se ponovo
iskoristi ili pretvori u energiju.
Nasuprot tome, u Srbiji se oslanjanje na deponije i dalje smatra “normom”, što pokazuje koliki zaostatak
postoji u odnosu na evropske prakse. Te prakse otpad tretiraju kao energetsko bogatstvo koji može da
posluži za proizvodnju struje, zagrevanje domova i pokretanje industrijskih fabrika. Da je to tako
pokazuje I to da više od 500 postrojenja u Evropi trenutno na ovaj način snabdeva energijom
domaćinstva i privredu.
Sve ove srpske anomalije, prikazane su i u “Beloj knjizi”, u kojoj su stručnjaci ukazali da one leže pre
svega u našem zaostajanju u upravljanju otpadom, nepostojanju njegove selekcije, kao I nedostatku
kapaciteta I infrastructure. Pri tom ,posebno su istakli da upravljanje otpadom je važno iz ugla reciklaže i
proizvodnje energije.
Na to je nedavno na panelu NIN-a o cirkularnoj ekonomiji upozorio I Siniša Mitrović, rukovodilac Centra
za cirkularnu ekonomiju PKS.
-Cirkularna ekonomija je bitna da bi se zaštitile sirovine koje nedostaju i materijali koji se uzimaju iz
prirode. U Srbiji se na deponijama “sahrani” oko 100 miliona evra reciklirane sirovine. To je potrebno
ponovo upotrebiti kroz novi proizvod ili energiju iz otpada. Našoj reciklažnoj industriji sada nedostaje
100.000 tona staklenog krša, 50.000 tona otpadnog drveta, plastike, a generišemo tri miliona tona
pepela iz termoelektrana, milion tona šljake, milion tona strganog asfalta! Sve se ovo može vratiti kao
novi resurs i tako se uštedi iz prirode- rekao je Mitrović.
On je ukazao i na značaj izgradnje održive infrastrukture, posebno za tretman čvrstog otpada.
-Nastavi li svoj put čvrst otpad ka deponiji, izgubiće svaku ekonomsku priliku, i postaće “čist” trošak, s
ogromnim negativnim uticajem na životnu sredinu i troškove stanovništva. Treba da se napomene da je
cirkularna ekonomija u Srbiji na samom početku ali se zainteresovanost kompanija povećava za
upravljanje otpadom i energetskom efikašnošću, objasnio je Mitrović.
Kod ove ekonopmije ključno je pitanje kako pretvoriti otpad u novac i proizvod, uključujući i energiju, a u
korist zaštite životne sredine? Odgovor je donekle našla EU, koja otpad tretira kao blago i reciklira ga,
dok Srbija ovo blago ne koristi, već zakopava.
