Evropska unija već decenijama sprovodi obimne mere za zaštitu energetski intenzivne industrije i to
kroz fondove za dekarbonizaciju, subvencije i zaštitne mehanizme. To je radila pre 20 godina, a i
danas, prilagođavajući politiku novim uslovima zelene tranzicije. Za razliku od nje, Srbija nije pribegla
ovim mehanizmima, jer su vlasti godinama unazad zapostavljale energetske i klimatske politike.
Doduše, poslednjih godina situacija se donekle menja, posebno od 2021. godine, međutim,
izgubljeno vreme se ne može preko noći nadoknaditi uključujući i ono koje se odnosi na pomoć
države da svoju baznu industriju osavremeni kako bi smanjila emisije štetnih gasova. Upravo takav
odnos doveo je do drastičnog zaostajanja u poređenju sa EU, pa su primera radi kod industrijskih
proizvoda, čelika, cementa, aluminijuma, emisije veće za 15-20%. Najdrastičnija razlika je u
proizvodnji električne energije, gde su domaće emisije 3-4 puta veće nego u EU.
Za ovakvo neadekvatno stanje postoje ekonomski i društveno-politički činioci koji mogu da objasne
deo dosadašnjih, vrlo slabih rezultata dekarbonizacije Srbije. Najpre, u prvih nekoliko godina
ekonomske tranzicije početkom 2000-ih životni standard meren BDP-om po stanovniku u Srbiji bio je
izuzetno nizak, zbog čega je u tom periodu verovatno opravdan prioritet ekonomske politike bio
stabilizacija i povećanje plata i penzija, što nije ostavljalo previše prostora za rast državnih ulaganja u
projekte dekarbonizacije I energetske efikasnosti.
Na to ukazuje i Fiskalni savet.
– Snažniji rast produktivnih javnih ulaganja sve do početka 2010-ih usporavali su i politički činioci,
odnosno prilično nestabilne vlade, što je značajno usporavalo donošenje odluka o pokretanju
sistemskih i dugotrajnih promena kakva je po definiciji reforma energetskog sektora. Loše stanje u
javnim finansijama od 2008. do 2014. godine dovelo je do dodatnog “rezanja” javne potrošnje, a
nakon toga i zbog fiskalne konsolidacije od 2015. do 2017, kada su postojala čvrsta budžetska
ograničenja, zapostavljene su aktivnosti na dekarbonizaciji industrije, koje je EU uveliko realizovala –
avodi Fiskalni savet.
Zbog toga su zemlje EU znatno napredovale i kroz fondove za dekarbonizaciju, subvencije i zaštitne
mehanizme i napravile iskorak kako bi zaštitile svoju baznu industriju. To je dovelo do toga da su,
primera radi, u periodu 2010-2023, zemlje Centralne i Istočne Evrope smanjile emisije GHG za oko
20%, a Srbija za svega 3-4%.
I evropske zemlje koje su tradicionalno veliki emiteri GHG, posebno Češka, Poljska, Rumunija,
ostvarile su pozitivne efekte od članstva u EU kroz pristup finansijskim sredstvima iz evropskih
fondova, i to u obimu na koji Srbija nije mogla da računa. Međutim, ova sredstva bila su dopunjena i
nacionalnim programima finansiranja projekata za smanjenje ugljeničnog otiska. Pored toga,
članstvo u EU i efekti dekarbonizacije i zaštite bazne industrije najbolje rezultate je imao kroz
uključenost u sistem trgovine emisijama (EU ETS) koji je uveden još 2005. godine.
Treba da se zna i da godinama unazad EU kroz investicione fondove finansira inovativne projekte
vezane za energetski intenzivne industrije. Reč je o bespovratnim sredstvima a neki od njih su u
Belgiji, Italiji, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, Norveškoj, Španiji, Švedskoj realizovani i dali efekte u
smanjenju emisije gasova. Pored ovih razvijenih zemalja iz investicionih i Modernizacijskog fonda,
bespovratna sredstva su dobile i siromašnije zemlje EU kako bi unapredile svoje elektroenergetske
sisteme I tehnologiju u intenzivnim industrijama. Kroz Modernizacioni fond dodeljeno je do sredine
2025. skoro 20 milijardi evra, i to Poljskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Litvaniji. Efekti toga su
vidljivi jer su znatno smanjile emisije CO₂ u proizvodnji kako električne energije, tako i kod svojih
baznih industrija.
Brisel ovakvu pomoć nastavlja kako bi se dodatno zaštitila bazna industrija. Tako je EK nedavno
predstavila plan za podršku industrijama s visokim emisijama, poput čelika i cementa, u prelasku na
ekološki prihvatljivije tehnologije. Novi Sporazum EU o čistoj industriji uključuje 40 mera, kao što su
ubrzane dozvole za obnovljive izvore energije, veća ulaganja u zelene tehnologije električne energije
i “prljavih” industrija. Da bi se ovako ambiciozni plan ostvario Komisija je najavila osnivanje nove
banke za dekarbonizaciju industrije sa 100 milijardi evra javnih i prenamenjenih sredstava, za koje se
procenjuje da bi mogle da privuku dodatnih 400 milijardi evra privatnih investicija. Takođe je
predložena i veća uloga Evropske investicione banke. Pored toga, planirano je i smanjenje poreza i
drugih dažbina za energetski intenzivne industrije i druge povlastice.
Za razliku od EU, Srbija nije dobijala bespovratna sredstva od EU u istoj meri kao zemlje članice niti je
obuhvaćena ovim merama Brisela za zaštitu i unapređenje svoje bazne industrije. Zbog toga će
morati da nađe način da je zaštiti jer u protivnom preti opasnost da ona postane ne konkurentna na
tržištu i EU I da ugrozi više hiljada radnih mesta u njima. Zato bi prihodi od poreza na ugljenik, koji će
zakonom biti regulisan uskoro, trebalo da se usmere na projekte energetske tranzicije i
dekarbonizacije privrede.
Na to je nedavno za srpske medije ukazala i Sanja Knežević Mitrović, šefica jedinice za životnu
sredinu u NALED-u.
– Ulaganja u dekarbonizaciju trebalo bi da predvidi obavezu da se pre uspostavljanja potencijalnog
nacionalnog sistema za oporezivanje emisija i nacionalnog CBAM mehanizma uspostavi jasan
mehanizam za funkcionalan i samoodrživ Zeleni fond, u koji bi se direktno uplaćivala sredstva
prikupljena od nacionalne takse na ugljenik. Unutar Zelenog fonda, dodatno je potrebno da se
predvidi formiranje posebnih namenski usmerenih fondova za dekarbonizaciju, koji bi omogućili
preciznije i ciljano finansiranje projekata sa najvećim potencijalom za smanjenje emisija – rekla je
Knežević Mitrović.
Pitanje je samo da li će taj novac biti dovoljan jer prema INEKP-u, do 2030. biće potrebno gotovo 30
milijardi evra ulaganja u brojne aktivnosti i za njih gde bi javni sektor trebalo da obezbedi najveći
deo sredstava. Reč je o novcu za izgradnju novih kapaciteta iz obnovljivih izvora, sisteme daljinskog
grejanja, modernizaciju energetske infrastrukture, zaštitu životne sredine, fiskalne mehanizme
podsticaja privredi za dekarbonizaciju proizvodnje.
Očigledno je da neće, i zbog toga bi trebalo da se nađu mehanizmi koje već sprovode druge države,
poput Nemačke, Švedske, Holandije, Poljske i drugih koje su definisale nacionalne programe za
podršku preduzećima za ulaganje u niskougljenične tehnologije. Ti programi podrazumevaju
sredstva kroz povoljne kredite, bespovratna sredstva, koji ne samo što bi doprineli ekološkim
ciljevima, već bi podstakli domaću privredu, inovacije i otvaranje novih radnih mesta.
